FiatLuxmagazine
Vajfert

Portret Đorđa Vajferta, delo proslavljenog srpskog slikara Uroša Predića iz 1927. godine

PRVI VELIKI MAJSTOR VELIKE LOŽE SRBA, HRVATA I SLOVENACA JUGOSLAVIJA

Đorđe Vajfert

Beograd, 31.03.6024.

Tokom više od 250 godina, koliko Masonska organizacija postoji u Srbiji, veliki broj istaknutih i poznatih ličnosti bili su naši članovi. Među njima i oni koji su tokom turbulentnih vremena i previranja stvarali našu naciju, ostavili neizbrisiv trag, zadužili naše društvo i zacrtali put kojim ćemo kroz budućnost ići. Ipak, za odabir onoga kojega ćemo predstaviti prvog nije bilo ni najmanje dileme.

Veliki srpski industrijalac i dobrotvor nemačkog porekla Đorđe Vajfert (Georg Weifert), prvi Veliki majstor Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca Jugoslavija, rođen je 1850. godine u multinacionalnom Pančevu, tada pograničnoj austrougarskoj varošici. Vajfertovi su bili veliki dobrotvori, u Pančevu su dali novac za izgradnju Katoličkog groblja i Crkve svete Ane, kao i mnogih javnih i dobrotvornih ustanova.

Graditelj i vizionar

Posle završene osnovne škole (nemačke) i srednje (mađarske) otac ga šalje u Budimpeštu gde završava Trgovačku akademiju. Nakon Budimpešte Đorđe odlazi na studije u Veliku pivarsku školu Vajnštefan (Weihenstephan) gde diplomira pivarstvo. Po povratku iz Nemačke, 1872. godine, seli se u Beograd i pomaže ocu u izgradnji nove pivare, na Topčiderskom brdu. Godinu kasnije ženi se Marijom Gisner.

Pred izbijanje Srpsko–turskog rata, 1876-78, Đorđe je finansirao kupovinu topova za srpsku vojsku. Tokom rata se pridružio vojsci kao dobrovoljac u konjičkoj jedinici. Odlikovan je Ordenom za hrabrost, jedan od mnogih koje je za života dobio, ali jedini koji je, po svojoj želji, odneo sa sobom u grob.

Pored toga što je začetnik moderne pivarske industrije u Srbiji i vlasnik pivara u Beogradu, Nišu i Sremskoj Mitrovici, Đorđe Vajfert je i među osnivačima Narodne banke Srbije i njen guverner u dva mandata, kao i počasni doživotni Guverner.

Takođe je i tvorac rudarstva u Srbiji, vlasnik rudnika u Kostolcu, Boru i Podvisu. Upravo su poslovi sa rudnicima i uzrokovali finansijke problema koje je imao. Rudnik uglja u Kostolcu bio mu je neophodan zbog rada pivare u Beogradu. Međutim, od srpske Vlade je dobio i pravo da istražuje rudna nalazišta širom Srbije. Uzaludna ulaganja u istraživanja, podizanje čitavih rudarskih naselja i železničke pruge su topili njegovo bogatstvo, zaduživao se kod mnogih banaka, a poslom s pivom je vraćao dugove.

Jednom je u Trgovačkoj banci zatražio ni manje ni više nego 50 hiljada dinara u zlatu i to u trenutku kada su mu sve beogradske banke okrenule leđa. Činovnici su pomislili da je poludeo. Direktor Trgovačke banke Miloš Tucaković uzeo je menicu i bez reči stavio paraf. Nije ni slutio da je tim novcem pomogao otvaranje borskog rudnika jer je Vajfert upravo tu uložio celu svotu.

Van sumnje je da je Đorđe Vajfert otkrio glavno nalazište rude bakra kod Bora, sadašnji Borski rudnik. Dalja ulaganja su omogućena osnivanjem akcionarskog društva uz pomoć investitora iz Francuske, sa osnovnim kapitalom od 5,5 miliona zlatnih franaka, podeljenih u 11 000 akcija. Vajfert je bio vlasnik 3 300 akcija i „na ruke” dobio više od milion zlatnih Franaka.

Jednom prilikom, dok je bio guverner, Vajfertu je u kancelariju banuo seljak sa juga Srbije. Došao je u Beograd u potrazi za egzistencijom. Imao je nešto ušteđevine, ali mu je nedostajalo oko 500 dinara da otvori gostionicu. Onako priprostom, neko mu je rekao da do novca može da dođe putem menice. Potražio je prvu banku i tamo, videvši ga, odluče da ga nasamare. Pošalju ga u Narodnu banku da mu menicu potpiše “neki” Vajfert.

Provukao se seljak i pored portira, našao kancelariju „tog nekog Vajferta” i pravo s vrata: – Ti li si taj Vajfert koji potpisuje menice? Vajfert je odmah shvatio da je nesrećni čovek nasamaren, ali ga je oduševila njegova otvorenost i prostodušnost. Saslušao ga je, osmehnuo se i setio svoje pozajmice od 50 000 dinara u zlatu. Potpisao je na menici da on lično garantuje za vraćanje duga.

Iako nije bio član ni jedne političke partije, bio je politički aktivan i na mnoge važne odluke je uticao služeći se svojim ugledom. Tokom Prvog svetskog rata kompletan trezor Narodne banke Srbije prebacuje u Marsej i omogućuje njen nesmetan rad.

Vajfert

Vajfert među ranjenicima u Prvom svetskom ratu (foto: Fond Đorđe Vajfert)

Za vreme Kraljevine SHS, kao njen najveći industrijalac nastavlja svoj dobrotvorni rad i obilato pomaže mnoge humanitarne, naučne i kulturne institucije. Između ostalog, dao je i veliki novčani prilog za izgradnju Srpske akademije nauka i umetnosti.

Beogradskom univerzitetu poklonio je vrednu numizmatički zbirku od 14 114 primeraka pretežno antičkog novca. Muzeju grada ostavio je čuvenu zbirku slika, skica i akvarela starog Beograda. U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja, dobile su ga i stare dame za dom na Dedinju. Na opasku da nije štedljiv odgovarao je: „Treba davati da bi se opet steklo”. Pošto nije imao potomstva, za života je delio ono što je stekao.

Slobodni zidar

U Srbiji se prve Masonske lože pojavljuju početkom 18. veka, pod Turskom upravom, a prve Srpske lože nakon Srpsko-turskog rata, kada se pod uticajem italijanskih dobrovoljaca i pod italijanskom zaštitom osniva loža Svetlost Balkana – Garibaldi.

Posle Timočke bune, 1891. godine u Srbiji se, pod zaštitom Velike lože Ugarske osniva Nazavisna slobodnozidarska loža Pobratim. Među osnivačima su bili Đorđe Vajfert, Svetomir Nikolajević, Stevan Mokranjac i mnogi drugi uticajni i cenjeni Srbi. Vajfert je 9. maja 1912. godine uzdignut na 33. stepen.

Rad južnoslovenskih masona u toku Prvog svetskog rata bio je usmeren ka odbrani nacionalnih prava pred iredentističkim zahtevima Italije. Masoni su, po njihovom svedočenju, znatno doprineli ujedinjenju naših naroda, 1918. godine. Pre ujedinjenja u Zagrebu su zatečene lože: Pravednost, Maksimilijan Vrhovac i Grof Ivan Drašković. Ove tri lože sa trima ložama iz Beograda (Pobratim, Šumadija, osnovana 1910. i Sloga, rad i postojanstvo, 1883) čine osnovu za formiranje Velike lože Jugoslavije.

Posle rata i izvršenog ujedinjenja zemlje, došlo je i do ujedinjavanja hrvatske Matice loža k ljubavi bližnjega i Vrhovnog saveta Srbije (Conseil Supreme pour la Serbie), koje je, osnovan 1912. godine uz pomoć Vrhovnog saveta Grčke, kada su srpski masoni, zbog aneksije Bosne i Hercegovine prekinuli odnose sa Velikom ugarskom ložom i proglasili njegovu samostalnost.

Skupština svih slobodnizidarskih loža u novoj državi, na kojoj je proglašeno ujedinjenje i osnivanje Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca Jugoslavija, sa sedištem u Beogradu, održana je 9. jula 1919. godine. Za velikog majstora izabran je Đorđe Vajfert, a ujedno je, za vođenje poslova Velike lože, izabrano i Savezno veće.

Velikom svetskom kongresu pod pokroviteljstvom Međunarodne masonske asocijacije i pod motom „U znak mira”, održanom uz prisustvo velikog broja članova iz Evrope i sveta 1926. godine prehodili su burni pregovori u vezi sa mestom održavanja. Kongres je trebalo da bude mesto izmirenja sa masonima iz Nemačke. Mišljenje većine loža bilo je da germanska braća nisu dovoljno učinili u sprečavanju Prvog svetskog rata i najvećih razaranja i stradanja u dotadašnjoj istoriji.

Cilj nemačke delegacije bio je održavanje kongresa u Beču, Minhenu ili Berlinu. Vršeni su veliki pritisci, pa i na Đorđa Vajferta, nemca po nacionalnosti. Prilikom burne rasprave jedan brat ga je pitao zbog čega se za to da se kongres održi ne u Nemačkoj, već u Beogradu zalaže neko ko je Nemac po rođenju, Vajfert smireno odgovara: „jesam Nemac po rođenju, ali sam Srbin po opredeljenju”.

Vrhovni savet je i dalje ostao sa svojim ložama, u kojima se radilo i na višim stepenima.

IUkupno, jugoslovenskim masonskim ložama u zemlji i inostranstvu, u međuratnom periodu, pripadalo je nešto više od dve hiljade predstavnika krupne buržoazije i javnih i kulturnih radnika. Članovi masonskih loža su bili pripadnici intelektualne i finansijske elite jugoslovenske buržoazije koji, formalno, pripadaju različitim političkim partijama, ali u suštini imaju jedinstven cilj – očuvanje postojećih društveno-ekonomskih odnosa.

Đorđe Vajfert umire 1937. godine u Beogradu. Sahranjen je u porodičoj grobnici u Pančevu, u kojem je prograšen za počasnog građanina. Nosilac je Ordena Svetog Save, Kraljevskog ordena Belog orla i Kraljevskog ordena Karađorđeve zvezde∴

Srđan D. Popadić, G.S. V∴T∴Sz∴L∴S

Members


Card image cap
The Grand Orient of the Balkans

Card image cap
Grand Traditional Fremason Lodge of Serbia
Visit

©2024 Copyright: Vrhovni savet Balkana